GU­SI­NjE – U za­se­o­ku Der­vi­še­vi­ći kod Gu­si­nja, kao uosta­lom i na kom­plet­nom pro­sto­ru Grn­ča­ra ko­me on pri­pa­da ži­ve uglav­nom sta­ri­ji lju­di či­je rad­ne spo­sob­no­sti po­su­sta­ju. Tre­nut­no u Der­vi­še­vi­će­vi­ma obi­ta­va­ju sve­ga če­ti­ri do­ma­ćin­stva, ali lje­ti za­se­ok oži­vi jer do­đu oni ko­ji su po­ro­dič­na gni­je­zda svi­li ne­gdje dru­go, ali vo­le da po­sje­te rod­ni kraj, obi­đu ro­di­telj­ske ku­će i ima­nja. Ha­san i Ha­lil Der­vi­še­vić ka­žu da su svo­ju sud­bi­nu ve­za­li za og­nji­šta pre­da­ka i ne že­le ni­ka­kvu ne­iz­vje­snost van nje­ga.Is­ti­ču da se u Der­vi­še­vi­ći­ma te­ško ži­vi i da bi bi­lo bo­lje da ima vi­še sta­nov­ni­ka, ali ta­ko je ka­ko je.
- Tu smo nas če­ti­ri do­ma­ći­na, dok osta­li do­đu sa­mo pre­ko lje­ta. Ka­ko se omo­gu­ći­lo da se ola­ko do­bi­ju vi­ze za Ame­ri­ku, sve je ma­nje onih ko­ji osta­ju ne sa­mo u Der­vi­še­vi­ći­ma ne­go i u ci­je­lom Gu­si­nju. I mi smo tra­ži­li vi­ze ka­ko bismo po­sje­ti­li rod­bi­nu i vi­dje­li tu „obe­ća­nu ze­mlju”. Bo­ga­mi, mno­gi se ova­mo ni­ka­da ne­će vra­ti­ti. Do sko­ra ku­ka­li smo na Plav, pa eto vra­ti­smo op­šti­nu i na­da­mo se da­ko sa­da bu­de ne­što bo­lje. Ali, ko­li­ko vi­dim ne­ma ni­šta no­vo pa tr­pi­mo i če­ka­mo – ka­že Ha­san Der­vi­še­vić.
On do­da­je da im je obe­ća­no mno­go to­ga, od pu­ta do po­spje­šivanja raz­vo­ja po­ljo­pri­vre­de..., ali im i da­lje osta­je sa­mo da se na­da­ju.
- Ima­mo pro­blem sa po­to­kom ko­ji te­če iz­me­đu na­ših ku­ća, ko­ji ka­da na­do­đe na­pra­vi ve­li­ke šte­te i ku­ća­ma i ima­nji­ma. Bi­li su nam obe­ća­li da će na par mje­sta, gdje je to po­treb­no, po­sta­vi­ti pro­pu­sne ci­je­vi i da će nam put as­fal­ti­ra­ti, ali još ni­šta od to­ga. Je­di­no što je dr­ža­va na­pra­vi­la, a da je od ko­ri­sti ovom na­ro­du je put od Gu­si­nja do gra­ni­ce sa Al­ba­ni­jom. Ali, i taj put je na­pra­vljen i za­bo­ra­vljen. Nji­me ni­ko ne ga­zdu­je pa će br­zo da pr­o­pad­ne. Kon­ce­si­o­na­ri iz ko­ri­ta Grn­ča­ra i sa nje­go­vih oba­la od­no­se pi­je­sak i šlju­nak ka­ko je i ko­li­ko ko­me dra­go i ta­ko uni­šta­va­ju put. Gor­nja stra­na pu­ta je već pot­ko­pa­na od­no­še­njem ma­te­ri­ja­la i on je po­čeo da se ob­ru­ša­va. Mre­že, ko­je slu­že za za­šti­tu od osi­pa­nja ma­te­ri­ja­la, po­ki­da­ne su ka­ko bi se uzi­mao pi­je­sak, ta­ko da je put već do­brim di­je­lom ri­zi­čan za sa­o­bra­ćaj. Ina­če, pri­li­kom iz­grad­nje pu­ta škar­pe su osta­vlje­ne vi­so­ke, po se­dam-osam me­ta­ra, ta­ko da mi ko­ji ima­mo po­sje­de s nje­go­ve gor­nje stra­ne do njih ne mo­že­mo do­ći. Za div­no ču­do, tek ove zim­ske se­zo­ne pri­stu­plje­no je re­dov­nom či­šće­nju sni­je­ga ob­je­ma tra­ka­ma i ne­ma pro­ble­ma sa sa­o­bra­ćajem – pri­ča Ha­san Der­vi­še­vić.
Ha­lil Der­vi­še­vić ka­že da je od lo­kal­ne upra­ve u Gu­si­nju oče­ki­vao vi­še na oži­vlja­va­nju se­la i po­ljo­pri­vre­de, jer je, ka­ko ka­že, u eri uni­šte­nja in­du­stri­je i fa­bri­ka, se­lo je­di­na ga­ran­ci­ja ži­vo­ta i op­stan­ka na ovim pro­sto­ri­ma.
- Po­gre­šno vo­đe­nom po­li­ti­kom uči­nje­no je da se za­po­sta­ve po­ljo­pri­vre­da i sto­čar­stvo, a do­bro zna­mo da mno­ge raz­vi­je­ni­je ze­mlje svi­je­ta glav­ne po­lu­ge raz­vo­ja upra­vo za­sni­va­ju na tim gra­na­ma. Imao sam i ja la­go­dan ži­vot ra­de­ći kao či­nov­nik u „Trep­či“, ali svjet­ski moć­ni­ci raz­bi­še nam ze­mlju i osta­de šta je osta­lo. Imo­vi­na ko­ju su mi mo­ji sta­ri osta­vi­li uči­ni­la je da se u Der­vi­še­vi­će vra­tim pri­je pet­na­est go­di­na i da na­sta­vim ko­ra­ci­ma mo­jih pre­da­ka i do­bro mi ide. Dr­žim šez­de­se­tak ova­ca, imam mli­je­ko, sir i me­so, pro­dam jag­njad pa i za­ra­dim ko­ju pa­ru i što da se ža­lim. A, ta­ko mo­gu i osta­li ko­ji ima­ju ima­nja. Tre­ba da ra­de i stva­ra­ju i ne če­ka­ju da im to ne­ko dru­gi da – po­ru­ču­je Ha­lil Der­vi­še­vić.N.V.